Korišćenje dramske metafore kao sredstva za obuku
- zbornik radova IIA u Bih
Imam i jače razloge od ovog: gluma je prava stvar. U njoj uvek uhvatim savest kralja.
Hamlet, II, ii, 605
Prevara i gluma
Prevara se uvek zasniva na obmani. Na ciljnoj glumi ili pokušaju glume, na osnovu nepotpunog razumevanja situacije. Žrtva prevare trpi nedostatak ili gubitak kao rezultat obmane i prevarant profitira.
Korupcija nužno ne zahteva prevaru, ali njeni počinioci generalno više vole da kriju svoje koruptivno ponašanje iza maske legitimnosti. Mito ima tendenciju da bude ilegalan ili barem neodgovarajući i za predlagača i akceptora, a razotkrivanje može ugroziti njegovu svrhu.
Kao što smo diskutovali, u socijalnoj rekonstrukciji prevare i korupcije, socijalna interakcija se može opisati kao metafora drame, sa ulogama, likovima i scenama. U stanju smo da shvatimo smisao situacije kada možemo na zadovoljavajući način indentifikovati uloge, scenu, agente, agenciju i svrhu, ili drugim rečima, odgovoriti na pitanja šta, gde i kada, ko, kako i zašto. Kada nešto nedostaje ili je van mesta, sumnjičavi smo i konfuzni, ili "mistifikujemo".
Ne možemo ostati u mistifikovanom stanju, moramo da zadovoljimo našu radoznalost kroz dalje razmišljanje i istragu ili moramo namerno prihvati nezadovoljavajući odgovor i nastaviti dalje na sledeću situaciju, ugledajući se na noja, te gurnuti glavu u pesak. U slučaju prevare, prevarant naravno ne želi posmatrače koji će istraživati. U savršenoj prevari, postoje zadovoljavajući odgovori na svako pitanje, posmatrači su potpuno prevareni i mistifikacija se ne dešava. U većini slučajeva, međutim, prevarant ne može da stvori potpuno koherentnu i konzistentnu alternativnu realnost. Odstupanja se javljaju kada prevarant nađe načina da zaobiđe internu kontrolu. Neke stvari će biti van svog mesta, i delimična mistifikacija će se desiti. Prevarant se uglavnom oslanja na to da će posmatrači prihvatiti odgovore koji nisu u potpunosti zadovoljavajući. Kroz strah, maštanje, grupni pritisak, pritisak vremena, racionalizaciju ili jednostavno nezainteresovanost, posmatrači mogu biti motivisani da popunite praznine sa nesavršenim odgovorima, i nastave dalje. Kao rezultat toga, prevarantsko i koruptivno ponašanje se nastavlja i ostaje nezapaženo u organizaciji. Ipak, kada su zaposleni budni i potpuno svesni rizika, verovatnije je da će mistifikacija dovesti do sumnje i istrage. Svest može tako biti jedan od načina za sprečavanje ili otkrivanje prevare i korupcije. Podizanjem svesti zaposlenih, možemo otežati posmatračima prevare da reše svoju mistifikaciju sa netačnim objašnjenjima, a time je i veća verovatnoća da će prevara biti prijavljena i istražena. Šekspir, kao što je često bio slučaj, najbolje je ovo objasnio:
Ceo svet je pozornica, a svi muškarci i žene samo igrači, oni imaju svoje izlaze i svoje ulaze, a jedan čovek u svom vremenu igra mnogo uloga...
As You Like It. II, 7, 139
Dakle, svi smo mi glumci u izvesnoj meri. Prevaranti, u njihovoj aktivnoj ili pasivnoj prevari svakako mogu da se uporede sa glumcima. I prevarant i glumac glume fikciju kao da je istinita. Njihov uspeh ili neuspeh zavisi od vere u njihove performanse.
- zbornik radova IIA u Bih
Imam i jače razloge od ovog: gluma je prava stvar. U njoj uvek uhvatim savest kralja.
Hamlet, II, ii, 605
Prevara i gluma
Prevara se uvek zasniva na obmani. Na ciljnoj glumi ili pokušaju glume, na osnovu nepotpunog razumevanja situacije. Žrtva prevare trpi nedostatak ili gubitak kao rezultat obmane i prevarant profitira.
Korupcija nužno ne zahteva prevaru, ali njeni počinioci generalno više vole da kriju svoje koruptivno ponašanje iza maske legitimnosti. Mito ima tendenciju da bude ilegalan ili barem neodgovarajući i za predlagača i akceptora, a razotkrivanje može ugroziti njegovu svrhu.
Kao što smo diskutovali, u socijalnoj rekonstrukciji prevare i korupcije, socijalna interakcija se može opisati kao metafora drame, sa ulogama, likovima i scenama. U stanju smo da shvatimo smisao situacije kada možemo na zadovoljavajući način indentifikovati uloge, scenu, agente, agenciju i svrhu, ili drugim rečima, odgovoriti na pitanja šta, gde i kada, ko, kako i zašto. Kada nešto nedostaje ili je van mesta, sumnjičavi smo i konfuzni, ili "mistifikujemo".
Ne možemo ostati u mistifikovanom stanju, moramo da zadovoljimo našu radoznalost kroz dalje razmišljanje i istragu ili moramo namerno prihvati nezadovoljavajući odgovor i nastaviti dalje na sledeću situaciju, ugledajući se na noja, te gurnuti glavu u pesak. U slučaju prevare, prevarant naravno ne želi posmatrače koji će istraživati. U savršenoj prevari, postoje zadovoljavajući odgovori na svako pitanje, posmatrači su potpuno prevareni i mistifikacija se ne dešava. U većini slučajeva, međutim, prevarant ne može da stvori potpuno koherentnu i konzistentnu alternativnu realnost. Odstupanja se javljaju kada prevarant nađe načina da zaobiđe internu kontrolu. Neke stvari će biti van svog mesta, i delimična mistifikacija će se desiti. Prevarant se uglavnom oslanja na to da će posmatrači prihvatiti odgovore koji nisu u potpunosti zadovoljavajući. Kroz strah, maštanje, grupni pritisak, pritisak vremena, racionalizaciju ili jednostavno nezainteresovanost, posmatrači mogu biti motivisani da popunite praznine sa nesavršenim odgovorima, i nastave dalje. Kao rezultat toga, prevarantsko i koruptivno ponašanje se nastavlja i ostaje nezapaženo u organizaciji. Ipak, kada su zaposleni budni i potpuno svesni rizika, verovatnije je da će mistifikacija dovesti do sumnje i istrage. Svest može tako biti jedan od načina za sprečavanje ili otkrivanje prevare i korupcije. Podizanjem svesti zaposlenih, možemo otežati posmatračima prevare da reše svoju mistifikaciju sa netačnim objašnjenjima, a time je i veća verovatnoća da će prevara biti prijavljena i istražena. Šekspir, kao što je često bio slučaj, najbolje je ovo objasnio:
Ceo svet je pozornica, a svi muškarci i žene samo igrači, oni imaju svoje izlaze i svoje ulaze, a jedan čovek u svom vremenu igra mnogo uloga...
As You Like It. II, 7, 139
Dakle, svi smo mi glumci u izvesnoj meri. Prevaranti, u njihovoj aktivnoj ili pasivnoj prevari svakako mogu da se uporede sa glumcima. I prevarant i glumac glume fikciju kao da je istinita. Njihov uspeh ili neuspeh zavisi od vere u njihove performanse.
Ovo implicitno ne znači da je gluma prevara. Glumčeva publika je svesna da je performans koji gledaju fikcija. Oni su saučesnici u fikciji, oni žele da budu prevareni, jer im je to zabavno. Publiku svakog glumca čine posmatrači i oni se ne mogu smatrati žrtvama, osim, naravno, ako glumci ne uspeju da obezbede ubedljiv i zabavan performans, kao u priči Marka Tvena iz 1885. Godine.
Dakle, to veče imali smo SVOJ šou: ali nije bilo samo dvanaest ljudi - samo dovoljno da platimo troškove. I oni su se smejali sve vreme, a to je vojvodu razljutilo: u svakom slučaju, svi su otišli, pre nego što se predstava završila, dok je jedan dečak spavao. Na kraju vojvoda je rekao da glupaci iz Arkansava ne mogu da shvate Šekspira, ono što njima treba je laka komedija...
Zatucana i glupa publika bila je razlog vojvodinog neuspeha, a ne sopstveni nedostatak talenta. Ali iako je on bio loš glumac, bio je vrlo uspešan kao prevarant. Gluma je očigledno teža profesija.
Iako gluma nije prevara, prevara često uključuje neku vrstu glume. Prevarant kreira obmanu, ili koristi prednost obmanjujuće situacije. Kada je prevarant, na primer, zaposleni koji vara svog poslodavca, on mora da igra ulogu koja je u skladu sa prevarom, a možda i da „nosi masku“ godinama. Mistifikacija posmatrača mora se izbeći ili zadovoljiti. Prevaranti mogu biti izuzetno uverljivi, mogu tako da se sažive sa ulogom da mogu prevariti i sami sebe tako što će početi da veruju u sopstvene laži. Istovremeno prevaranti imaju prednost u odnosu na svoje žrtve ili na glumce, u smislu da njihove mete ne očekuju da budu prevarene. Ako meta i lično poznaje prevaranta, kolega sa posla, na primer, onda je prevarantova prednost još veća. Žrtva mu veruje.
IGRA PREVARE
Iako se improvizacija koristi u određenoj meri u svetu pozorišta, glumci obično glume u skladu sa unapred utvrđenim scenarijom. Oni znaju unapred šta će drugi igrači da kažu i urade. Deo njihovog zanata podrazumeva glumu iznenađena, sreće, tuge, ljutnje i tako dalje u pravom trenutku, kao da je spontano. U ovom i narednim poglavljima, nalaze se primeri, tj. Izvodi iz kratkog komada koji je specijalno namenjen za upotrebu u kontekstu treninga svesti o prevarama.
Skeč 12. 1 Ugovor agenta
Nik Elbak, regionalni menadžer prodaje, nabacio je osmeh na odraz u ogledalu dok je ulazio. Ovo će biti vrlo dobra godina!
Nik: Dobro jutro Ras. Evo fajla za novog tržišnog agenta zbog kojeg sam pozvao: nacrt ugovora, detaljan izveštaj, registracija kompanija - sve je tu.
Ras: Ovo je na arapskom!
Nik: Šta ste očekivali? To je arapska zemlja. Vidi, ugovor je na engleskom jeziku.
Ras: (gleda u ugovor) : A bankovni račun je u Švajcarskoj?
Nik: Pa? To nije ilegalno, slušaj, ovaj agent je bogat čovek. Vrlo dobro je povezan sa kraljevskom porodicom. Trebalo bi da budemo srećni što imamo pristup njegovim uslugama.
Ras: Pa, valjda. Čudno je koliko naših agenata ima bankovne račune u Švajcarskoj, zar ne mislite?
Nik: Nimalo, i ja imam nekoliko računa tamo, a ti? Šalim se Ras, samo se šalim!
Nik smejući se u sebi napusti prostoriju, dok je Ras zurio u njega, ne našavši da je to smešno uopšte.
GLUMA PREVARANATA
Prevaranti prate unapred određen scenario koji sami kreiraju. Oni ne znaju šta će ostali igrači da kažu ili da urade, ali imaju očekivanja na osnovu dosadašnjeg iskustva u vezi sa tim kako ljudi mogu reagovati i kako da odgovore na različite reakcije. Ubedljiv prevarant je majstor improvizacije. Ako je neki deo prevare otkriven, prevarant je spreman da deluje iznenađeno ili da ispolji odgovarajuću emociju kao da je i on prevaren. Ono što im je zajedničko sa nekim glumcima, prevaranti se mogu potpuno saživeti sa svojim ulogama i karakterom osobe koju glume, tj. „živeti istinito pod izmišljenim okolnostima“ (Meisner i Longwell, 1987) čak i kada su van scene.
Uspeh glumaca i autora koji im pišu scenarije se meri nivoom zabave i uticaja. Nerealno visoke doze emocija, drame, humora i poruka su koncentrisani u relativno kratke performanse. Publika se namerno podstiče da se smeje, plače, misli i razume moral određene priče.
Moglo bi se tvrditi da prevaranti uspevaju i stavljajući svoju publiku da spava. Oni ne žele da se zabavljaju ili uče lekciju, oni žele da skrenu pažnju žrtve i posmatrača od opasnih zona tako da ovi ne primete crvene zastave ili postanu mistifikovani. Poslednja stvar koju prevarant želi je da publika, žrtve i posmatrači postanu radoznali ili sumnjičavi i da počnu da istražuju razlike. To ne znači da prevarant mora da bude dosadan karakter. Prevarant može biti neprijateljski nastrojen usamljenik, ili preterano duhovit i harizmatičan, čak i vrlo nadmoćan u slučaju narcisa. Ali njihova harizma se koristi za preusmeravanje pažnje publike, a ne da bi je puko ilustrovali.
Prevarant pomaže posmatračima da reše mistifikaciju dovođenjem ih u stanje da prihvate nezadovoljavajuće objašnjenja. Oni stvaraju iluzije ne zarad publike, nego zarad sebe. To je razlog zašto kažemo da je prevara nemoralna, a gluma zabavna ili podstiče razvoj.
Tabela 12. 1 Komparacija glumca i prevaranta
Glumac Prevarant
Glumi na izmišljenoj sceni Glumi u realnom vremenu
Glumi fikciju Živi laž
Zabavna priča Distrakcija
Prati scenario Prati plan, improvizuje scenario
Publika je svesna fikcije Publika je obmanuta
Kratak performans Nikada završen performans
Publika gleda Posmatrači učestvuju
Glumac je treća strana Jedan od nas
Interes drugih Sopstveni interes
Gluma nije oblik prevare, ali prevarant je ipak obavlja, u izvesnoj meri, kao i glumac. Da li je moguće da se iskoriste ove sličnosti i kreiraju alati za trening zaposlenih koji će dovesti do podizanja nivoa svesti zaposlenih i frustrirati prave prevarante? Mi mislimo da jeste. Sličnost između glume i obmane u cilju prevare stvara mogućnost da se metafora drame iskoristi kao kvazi - iskustveno nastavno sredstvo. Teško je praktično organizovati pravu iskustvenu obuku za zaposlene njihovim uključivanjem u prevare u realnom vremenu. Međutim, ipak možemo simulirati sopstvenu dramu prevare, sa pravim glumcima i uz realan scenario. Moguće je da se taj scenario bazira na događaju koji se stvarno desio u prošlosti.
Publika, naši polaznici, će direktno ili, ako je potrebno, uz podršku posmatrati ponašanje, obmane i okolnosti i na taj način poboljšati svoje sposobnosti da prepoznaju znake prevare kada se pojave u stvarnom životu, uoče slabosti koje bi mogle dovesti u iskušenje potencijalne prevarante, pa čak i bolje razumeti mere koje bi se mogle preduzeti radi sprečavanja prevare. Ako je stvarni ili potencijalni prevarant prisutan tokom nastupa, tokom trajanja drame može se desiti da se javi određeni stepen dvoumljenja ili čak znaci koji mogu da onemoguće lažne akcije. Racionalizacija postaje teža. Nevini prevarant se budi. Posvećeni prevarant pati od stresa. U Hamletu, kralj je bio prevaren dok je gledao predstavu koja se ogledala u njegovom zločinu. On je postao uznemiren i naglo ustao, zaustavio je predstavu i otkrio sopstvenu krivicu.
Drama kao trening sredstvo
U pozorišnom ambijentu, publika će vrlo brzo razumeti zaplet, komplikovane podzaplete i pravu prirodu likova. Oni ne zahtevaju detaljna objašnjenja, oni vide i osećaju istinu. Oni su, drugim rečima, svesni. Svesna i spremna publika će primetiti sitne detalje i lako razumeti njihov značaj. Kada gleda talentovanog mađioničara, publika je u potrazi za izvrdavanjima. Ne mogu da ih nađu, ali oni znaju da se dešavaju. U realnoj situaciji, s druge strane, prevare, žrtve i subjekti mogu biti obmanjivani godinama, i nikada ne posumljati da su prevareni. Oni nisu na oprezu, oni nisu svesni. Oni mogu da vide male detalje i nepravilnosti, čak mogu i da pomisle: "Zar to nije čudno?", ali u odnosu na pozorišnu publiku, nisu dovoljno budni da bi primetili moguću prevaru, te reše mistifikaciju isuviše lako ili nemistifikuju uopšte.
Eh, kada bismo samo mogli da obučimo svoje zaposlene da budu oprezni sa trikovima kao pozorišna publika! Možda i možemo stavljajući ih u pozorišnu postavku kao publiku, gde će automatski preuzeti visoko stanje budnosti. Teatralnost uključena u trening svesti može biti jednostavna ili složena, u zavisnosti od ciljeva. U jednom slučaju, potpuno skriptovane mini - drame koju je napisao Nigel Ijer (2008) , korišćeni su profesionalni i amaterski glumci u okruženju večernjeg pozorišta. U tom slučaju, korišćena je postavka firme, gde su glumci igrali ključne organe upravljanja u fiktivnoj firmi, a prisutnima su se obratili kao da su i oni bili zaposleni, koji su pozvani na taj događaj. Stvarni menadžer je takođe igrao ulogu u komadu, rame uz rame sa profesionalcima što je zabavljalo publiku. Rezultati su premašili očekivanja. Učesnici su se lepo zabavljali, a predstava je ostavila trajan utisak na mnoge od njih. Detaljniji opis postavke večernjeg pozorišta kao sredstva da se podigne svest o prevarama i korupciji je dat u jednom od narednih poglavlja.
Ukoliko večernje pozorište ne odgovara trening potrebama određene organizacije, postoje i drugi načini da se primeni drama tehnika. Drama prevare može biti snimljena kao video, na primer, i koristi se samostalno ili u kombinaciji sa drugim metodama obuke. Zatim, u učionici kroz jednostavno igranje scenarija po ulogama, gde upravo sami polaznici igraju neke od delova.
Neke metode su manje nametljive od drugih, ali sve one imaju cilj da publika iskusi situacije slične onima u kojima se mogu naći kao posmatrači, žrtve ili mete prevare u realnom životu, tako da kada dođe vreme oni mogu primetiti znake i sa povišenom svešću, biti mistifikovani i razotkriti prevaru tokom potrage za odgovorima.
Skeč 12. 2 Uzbunjivač
Kasno je, i Davn je upravo očistila i zaključala svoj sto, kraj njene svakodnevne rutine. Posle šest meseci u Delukstronies doo konačno su stavili njenu nalepnicu na vrata sobe C010816, Davn Rode, unutrašnja revizija. Iznenađena je da sada ima posetioca, Li Veifrom računovođa.
Li: Smetam li?
Li je očigledno nervozna, čak i gleda preko ramena da proveri da li je neko video kako je ušla.
Davn: Ne, molim te sedi Li.
Li: Hvala, htela sam samo da ostavim nešto za šta bi možda bila zainteresovana.
Davn: Pa, dobro, ali o čemu se radi?
Li: Ako vam ne smeta, radije bih da prvo pogledate, pa ako hoćete možemo da razgovaramo. Mislim da će vam biti interesantno da čitate.
Kratka tišina dok Davn uzima fajl i otvara ga...
Davn: Šta na zemlji je ovo? Odakle ti?
Li: Moram da idem...
Davn: Hvala puno.
Li je već otišla. Davn otključa svoj sto opet i poče da čita. Očigledno zaintrigirana fajlom, prevrće ga tražeći nešto.
Naglasili smo na prvim stranicama ove knjige da kada se otkrije prevara, obično je to slučajno ili je rezultat dojave. Termin uzbunjivač se ponekad koristi za osobu koja daje dojavu, a u kratkoj sceni koja je data iznad, Li igra tu ulogu. Davn, interni revizor, dobila je fajl koji sadrži nešto šokantno, dokaz da se prevara odvija. Akteri postavljaju pozornicu za dramu prevare.
Igranje uloga
Na osnovu Oksford rečnika, igranje uloga je "menjanje nečijeg ponašanja da bi se ispunila društvena uloga". Promena ponašanja može da bude nesvesna u slučaju igranja društvene uloge, ili svesna, kada osoba igra poznatu ulogu.
Termin "igranje uloga" prvi put je upotrebljen 1920 - tih godina od strane Jakoba L. Morensa, bečkog psihijatra koji je zaključio da pacijenti postižu više tokom učenja o svojim problemima tako što ih glume, tj. Govore o njima. (1947).
U društvenim naukama, igranje uloga odnosi se na psihodramu i sociodramu. Dok se psihodrama bavi sa personalnim ulogama, sociodrama se bavi sa kolektivnim aspektima uloge (Dejton, 2004). Igranje uloga prate karakteristike pozorišne predstave i ono uključuje mnogo aktera. Učesnici su stavljeni u hipotetičke situacije, obično igraju sebe, ređe nego druge lažne ličnosti. Oni su glavni likovi. Njihovi životi ili sposobnosti i njihove uloge, se posmatraju ili analiziraju. Sekundarni likovi su svi oni koji učestvuju sa glavnim likom u određenoj situaciji. Publika je svaki posmatrač koji može da pruži povratne informacije. Pozornica je mesto gde se odvija predstava, a režiser je stručnjak koji vodi vežbu, odnosno moderator u radionici.
Igranje uloga može da se koristi za savladavanje veština komunikacije, interpersonalnih veština, treninga lidera, organizacioni menadžment, stručno usavršavanje, pa čak i sport. Takođe može biti efikasna nastavna tehnika za podizanje svesti i opreznosti zaposlenih kada je rizik od prevare i korupcije u pitanju.
Jedan od razloga zbog kojih je igranje uloga toliko efikasno je da ono primorava učesnike da izađu iz zone komfora i uđu u opasnu zonu, tj. U samo središte pažnje. Kao i kod bilo koje druge opasne situacije, tokovi adrenalina i izazov naređuju punu pažnju učesnika! Ukoliko se izbegavaju opasnosti u realnim životnim situacijama, igranje uloga omogućava učesnicima da testiraju novi repertoar akcija uz odsustvo realne panike.
Kroz igranje uloga, polaznici mogu da nauče ne samo o prevari i ponašanju prevaranata, već i o tome kako se žrtve, doušnici, menadžment i svi ostali korporativni igrači ponašaju i reaguju u sumnjivim situacijama ili tokom prevare.
Svest o prevari i korupciji i mogućnost da se otkriju znaci zlonamerne obmane je vredna veština. Naša podsvest je već opremljena strašnim alatima za prepoznavanje prevare, ali moramo da se treniramo da bismo prepoznali signale i da bismo preduzeli svesne odbrambene akcije. Obuka po knjizi nije dovoljna, iskustveni trening je dopunjuje. Mi ne možemo izgraditi program obuke oko realnih prevara, ali možemo simulirati situacije koristeći alatku drame.
Rezime
Deca uče vožnju bicikla pod budnim očima svojih roditelja, sa nekoliko početničkih točkova. Piloti široko koriste simulatore kako bi naučili kako se deluje u teškim situacijama, što bi bilo isuviše opasno da se uči u vazduhu. Pilot simulacija kao obuka je neophodna kako bi se obezbedio dovoljan nivo iskustva koje pilotu može iznenada da zatreba tokom obavljanja rutinskih dnevnih aktivnosti. Na isti način možemo koristiti metaforu drame kao simulator i koristiti igranje uloga kako bi ljudima pružili konkretno iskustvo o tome kako tipična prevara može da se desi u stvarnom životu. To omogućava učesnicima da steknu praktično iskustvo koje ne mogu da dobiju tokom drugih vrsta obuke.
Sa stečenim znanjem polaznici su sposobni da definišu generalna pravila koja opisuju ovo iskustvo. Oni onda mogu da koriste ova pravila kako bi prepoznali i proaktivno izmeniti sledeće pojavljivanje iskustva, preduzimaju mere koje će dovesti do otkrivanja i frustracije stvarnih prevara. Kada se prevara i korupcija odvija u stvarnosti, više opreznih posmatrača će biti radoznali i sumljičavi, i u tom slučaju je manja verovatnoća da će prihvatiti nezadovoljavajuća objašnjenja nedoslednosti koje primete. Iskustveni trening je takođe zgodan način da obuka o svesti bude zabavna, a sve u cilju privlačenja pažnje radnika i ostavljanja utiska tokom relativno kratkog perioda obuke.
Dakle, to veče imali smo SVOJ šou: ali nije bilo samo dvanaest ljudi - samo dovoljno da platimo troškove. I oni su se smejali sve vreme, a to je vojvodu razljutilo: u svakom slučaju, svi su otišli, pre nego što se predstava završila, dok je jedan dečak spavao. Na kraju vojvoda je rekao da glupaci iz Arkansava ne mogu da shvate Šekspira, ono što njima treba je laka komedija...
Zatucana i glupa publika bila je razlog vojvodinog neuspeha, a ne sopstveni nedostatak talenta. Ali iako je on bio loš glumac, bio je vrlo uspešan kao prevarant. Gluma je očigledno teža profesija.
Iako gluma nije prevara, prevara često uključuje neku vrstu glume. Prevarant kreira obmanu, ili koristi prednost obmanjujuće situacije. Kada je prevarant, na primer, zaposleni koji vara svog poslodavca, on mora da igra ulogu koja je u skladu sa prevarom, a možda i da „nosi masku“ godinama. Mistifikacija posmatrača mora se izbeći ili zadovoljiti. Prevaranti mogu biti izuzetno uverljivi, mogu tako da se sažive sa ulogom da mogu prevariti i sami sebe tako što će početi da veruju u sopstvene laži. Istovremeno prevaranti imaju prednost u odnosu na svoje žrtve ili na glumce, u smislu da njihove mete ne očekuju da budu prevarene. Ako meta i lično poznaje prevaranta, kolega sa posla, na primer, onda je prevarantova prednost još veća. Žrtva mu veruje.
IGRA PREVARE
Iako se improvizacija koristi u određenoj meri u svetu pozorišta, glumci obično glume u skladu sa unapred utvrđenim scenarijom. Oni znaju unapred šta će drugi igrači da kažu i urade. Deo njihovog zanata podrazumeva glumu iznenađena, sreće, tuge, ljutnje i tako dalje u pravom trenutku, kao da je spontano. U ovom i narednim poglavljima, nalaze se primeri, tj. Izvodi iz kratkog komada koji je specijalno namenjen za upotrebu u kontekstu treninga svesti o prevarama.
Skeč 12. 1 Ugovor agenta
Nik Elbak, regionalni menadžer prodaje, nabacio je osmeh na odraz u ogledalu dok je ulazio. Ovo će biti vrlo dobra godina!
Nik: Dobro jutro Ras. Evo fajla za novog tržišnog agenta zbog kojeg sam pozvao: nacrt ugovora, detaljan izveštaj, registracija kompanija - sve je tu.
Ras: Ovo je na arapskom!
Nik: Šta ste očekivali? To je arapska zemlja. Vidi, ugovor je na engleskom jeziku.
Ras: (gleda u ugovor) : A bankovni račun je u Švajcarskoj?
Nik: Pa? To nije ilegalno, slušaj, ovaj agent je bogat čovek. Vrlo dobro je povezan sa kraljevskom porodicom. Trebalo bi da budemo srećni što imamo pristup njegovim uslugama.
Ras: Pa, valjda. Čudno je koliko naših agenata ima bankovne račune u Švajcarskoj, zar ne mislite?
Nik: Nimalo, i ja imam nekoliko računa tamo, a ti? Šalim se Ras, samo se šalim!
Nik smejući se u sebi napusti prostoriju, dok je Ras zurio u njega, ne našavši da je to smešno uopšte.
GLUMA PREVARANATA
Prevaranti prate unapred određen scenario koji sami kreiraju. Oni ne znaju šta će ostali igrači da kažu ili da urade, ali imaju očekivanja na osnovu dosadašnjeg iskustva u vezi sa tim kako ljudi mogu reagovati i kako da odgovore na različite reakcije. Ubedljiv prevarant je majstor improvizacije. Ako je neki deo prevare otkriven, prevarant je spreman da deluje iznenađeno ili da ispolji odgovarajuću emociju kao da je i on prevaren. Ono što im je zajedničko sa nekim glumcima, prevaranti se mogu potpuno saživeti sa svojim ulogama i karakterom osobe koju glume, tj. „živeti istinito pod izmišljenim okolnostima“ (Meisner i Longwell, 1987) čak i kada su van scene.
Uspeh glumaca i autora koji im pišu scenarije se meri nivoom zabave i uticaja. Nerealno visoke doze emocija, drame, humora i poruka su koncentrisani u relativno kratke performanse. Publika se namerno podstiče da se smeje, plače, misli i razume moral određene priče.
Moglo bi se tvrditi da prevaranti uspevaju i stavljajući svoju publiku da spava. Oni ne žele da se zabavljaju ili uče lekciju, oni žele da skrenu pažnju žrtve i posmatrača od opasnih zona tako da ovi ne primete crvene zastave ili postanu mistifikovani. Poslednja stvar koju prevarant želi je da publika, žrtve i posmatrači postanu radoznali ili sumnjičavi i da počnu da istražuju razlike. To ne znači da prevarant mora da bude dosadan karakter. Prevarant može biti neprijateljski nastrojen usamljenik, ili preterano duhovit i harizmatičan, čak i vrlo nadmoćan u slučaju narcisa. Ali njihova harizma se koristi za preusmeravanje pažnje publike, a ne da bi je puko ilustrovali.
Prevarant pomaže posmatračima da reše mistifikaciju dovođenjem ih u stanje da prihvate nezadovoljavajuće objašnjenja. Oni stvaraju iluzije ne zarad publike, nego zarad sebe. To je razlog zašto kažemo da je prevara nemoralna, a gluma zabavna ili podstiče razvoj.
Tabela 12. 1 Komparacija glumca i prevaranta
Glumac Prevarant
Glumi na izmišljenoj sceni Glumi u realnom vremenu
Glumi fikciju Živi laž
Zabavna priča Distrakcija
Prati scenario Prati plan, improvizuje scenario
Publika je svesna fikcije Publika je obmanuta
Kratak performans Nikada završen performans
Publika gleda Posmatrači učestvuju
Glumac je treća strana Jedan od nas
Interes drugih Sopstveni interes
Gluma nije oblik prevare, ali prevarant je ipak obavlja, u izvesnoj meri, kao i glumac. Da li je moguće da se iskoriste ove sličnosti i kreiraju alati za trening zaposlenih koji će dovesti do podizanja nivoa svesti zaposlenih i frustrirati prave prevarante? Mi mislimo da jeste. Sličnost između glume i obmane u cilju prevare stvara mogućnost da se metafora drame iskoristi kao kvazi - iskustveno nastavno sredstvo. Teško je praktično organizovati pravu iskustvenu obuku za zaposlene njihovim uključivanjem u prevare u realnom vremenu. Međutim, ipak možemo simulirati sopstvenu dramu prevare, sa pravim glumcima i uz realan scenario. Moguće je da se taj scenario bazira na događaju koji se stvarno desio u prošlosti.
Publika, naši polaznici, će direktno ili, ako je potrebno, uz podršku posmatrati ponašanje, obmane i okolnosti i na taj način poboljšati svoje sposobnosti da prepoznaju znake prevare kada se pojave u stvarnom životu, uoče slabosti koje bi mogle dovesti u iskušenje potencijalne prevarante, pa čak i bolje razumeti mere koje bi se mogle preduzeti radi sprečavanja prevare. Ako je stvarni ili potencijalni prevarant prisutan tokom nastupa, tokom trajanja drame može se desiti da se javi određeni stepen dvoumljenja ili čak znaci koji mogu da onemoguće lažne akcije. Racionalizacija postaje teža. Nevini prevarant se budi. Posvećeni prevarant pati od stresa. U Hamletu, kralj je bio prevaren dok je gledao predstavu koja se ogledala u njegovom zločinu. On je postao uznemiren i naglo ustao, zaustavio je predstavu i otkrio sopstvenu krivicu.
Drama kao trening sredstvo
U pozorišnom ambijentu, publika će vrlo brzo razumeti zaplet, komplikovane podzaplete i pravu prirodu likova. Oni ne zahtevaju detaljna objašnjenja, oni vide i osećaju istinu. Oni su, drugim rečima, svesni. Svesna i spremna publika će primetiti sitne detalje i lako razumeti njihov značaj. Kada gleda talentovanog mađioničara, publika je u potrazi za izvrdavanjima. Ne mogu da ih nađu, ali oni znaju da se dešavaju. U realnoj situaciji, s druge strane, prevare, žrtve i subjekti mogu biti obmanjivani godinama, i nikada ne posumljati da su prevareni. Oni nisu na oprezu, oni nisu svesni. Oni mogu da vide male detalje i nepravilnosti, čak mogu i da pomisle: "Zar to nije čudno?", ali u odnosu na pozorišnu publiku, nisu dovoljno budni da bi primetili moguću prevaru, te reše mistifikaciju isuviše lako ili nemistifikuju uopšte.
Eh, kada bismo samo mogli da obučimo svoje zaposlene da budu oprezni sa trikovima kao pozorišna publika! Možda i možemo stavljajući ih u pozorišnu postavku kao publiku, gde će automatski preuzeti visoko stanje budnosti. Teatralnost uključena u trening svesti može biti jednostavna ili složena, u zavisnosti od ciljeva. U jednom slučaju, potpuno skriptovane mini - drame koju je napisao Nigel Ijer (2008) , korišćeni su profesionalni i amaterski glumci u okruženju večernjeg pozorišta. U tom slučaju, korišćena je postavka firme, gde su glumci igrali ključne organe upravljanja u fiktivnoj firmi, a prisutnima su se obratili kao da su i oni bili zaposleni, koji su pozvani na taj događaj. Stvarni menadžer je takođe igrao ulogu u komadu, rame uz rame sa profesionalcima što je zabavljalo publiku. Rezultati su premašili očekivanja. Učesnici su se lepo zabavljali, a predstava je ostavila trajan utisak na mnoge od njih. Detaljniji opis postavke večernjeg pozorišta kao sredstva da se podigne svest o prevarama i korupciji je dat u jednom od narednih poglavlja.
Ukoliko večernje pozorište ne odgovara trening potrebama određene organizacije, postoje i drugi načini da se primeni drama tehnika. Drama prevare može biti snimljena kao video, na primer, i koristi se samostalno ili u kombinaciji sa drugim metodama obuke. Zatim, u učionici kroz jednostavno igranje scenarija po ulogama, gde upravo sami polaznici igraju neke od delova.
Neke metode su manje nametljive od drugih, ali sve one imaju cilj da publika iskusi situacije slične onima u kojima se mogu naći kao posmatrači, žrtve ili mete prevare u realnom životu, tako da kada dođe vreme oni mogu primetiti znake i sa povišenom svešću, biti mistifikovani i razotkriti prevaru tokom potrage za odgovorima.
Skeč 12. 2 Uzbunjivač
Kasno je, i Davn je upravo očistila i zaključala svoj sto, kraj njene svakodnevne rutine. Posle šest meseci u Delukstronies doo konačno su stavili njenu nalepnicu na vrata sobe C010816, Davn Rode, unutrašnja revizija. Iznenađena je da sada ima posetioca, Li Veifrom računovođa.
Li: Smetam li?
Li je očigledno nervozna, čak i gleda preko ramena da proveri da li je neko video kako je ušla.
Davn: Ne, molim te sedi Li.
Li: Hvala, htela sam samo da ostavim nešto za šta bi možda bila zainteresovana.
Davn: Pa, dobro, ali o čemu se radi?
Li: Ako vam ne smeta, radije bih da prvo pogledate, pa ako hoćete možemo da razgovaramo. Mislim da će vam biti interesantno da čitate.
Kratka tišina dok Davn uzima fajl i otvara ga...
Davn: Šta na zemlji je ovo? Odakle ti?
Li: Moram da idem...
Davn: Hvala puno.
Li je već otišla. Davn otključa svoj sto opet i poče da čita. Očigledno zaintrigirana fajlom, prevrće ga tražeći nešto.
Naglasili smo na prvim stranicama ove knjige da kada se otkrije prevara, obično je to slučajno ili je rezultat dojave. Termin uzbunjivač se ponekad koristi za osobu koja daje dojavu, a u kratkoj sceni koja je data iznad, Li igra tu ulogu. Davn, interni revizor, dobila je fajl koji sadrži nešto šokantno, dokaz da se prevara odvija. Akteri postavljaju pozornicu za dramu prevare.
Igranje uloga
Na osnovu Oksford rečnika, igranje uloga je "menjanje nečijeg ponašanja da bi se ispunila društvena uloga". Promena ponašanja može da bude nesvesna u slučaju igranja društvene uloge, ili svesna, kada osoba igra poznatu ulogu.
Termin "igranje uloga" prvi put je upotrebljen 1920 - tih godina od strane Jakoba L. Morensa, bečkog psihijatra koji je zaključio da pacijenti postižu više tokom učenja o svojim problemima tako što ih glume, tj. Govore o njima. (1947).
U društvenim naukama, igranje uloga odnosi se na psihodramu i sociodramu. Dok se psihodrama bavi sa personalnim ulogama, sociodrama se bavi sa kolektivnim aspektima uloge (Dejton, 2004). Igranje uloga prate karakteristike pozorišne predstave i ono uključuje mnogo aktera. Učesnici su stavljeni u hipotetičke situacije, obično igraju sebe, ređe nego druge lažne ličnosti. Oni su glavni likovi. Njihovi životi ili sposobnosti i njihove uloge, se posmatraju ili analiziraju. Sekundarni likovi su svi oni koji učestvuju sa glavnim likom u određenoj situaciji. Publika je svaki posmatrač koji može da pruži povratne informacije. Pozornica je mesto gde se odvija predstava, a režiser je stručnjak koji vodi vežbu, odnosno moderator u radionici.
Igranje uloga može da se koristi za savladavanje veština komunikacije, interpersonalnih veština, treninga lidera, organizacioni menadžment, stručno usavršavanje, pa čak i sport. Takođe može biti efikasna nastavna tehnika za podizanje svesti i opreznosti zaposlenih kada je rizik od prevare i korupcije u pitanju.
Jedan od razloga zbog kojih je igranje uloga toliko efikasno je da ono primorava učesnike da izađu iz zone komfora i uđu u opasnu zonu, tj. U samo središte pažnje. Kao i kod bilo koje druge opasne situacije, tokovi adrenalina i izazov naređuju punu pažnju učesnika! Ukoliko se izbegavaju opasnosti u realnim životnim situacijama, igranje uloga omogućava učesnicima da testiraju novi repertoar akcija uz odsustvo realne panike.
Kroz igranje uloga, polaznici mogu da nauče ne samo o prevari i ponašanju prevaranata, već i o tome kako se žrtve, doušnici, menadžment i svi ostali korporativni igrači ponašaju i reaguju u sumnjivim situacijama ili tokom prevare.
Svest o prevari i korupciji i mogućnost da se otkriju znaci zlonamerne obmane je vredna veština. Naša podsvest je već opremljena strašnim alatima za prepoznavanje prevare, ali moramo da se treniramo da bismo prepoznali signale i da bismo preduzeli svesne odbrambene akcije. Obuka po knjizi nije dovoljna, iskustveni trening je dopunjuje. Mi ne možemo izgraditi program obuke oko realnih prevara, ali možemo simulirati situacije koristeći alatku drame.
Rezime
Deca uče vožnju bicikla pod budnim očima svojih roditelja, sa nekoliko početničkih točkova. Piloti široko koriste simulatore kako bi naučili kako se deluje u teškim situacijama, što bi bilo isuviše opasno da se uči u vazduhu. Pilot simulacija kao obuka je neophodna kako bi se obezbedio dovoljan nivo iskustva koje pilotu može iznenada da zatreba tokom obavljanja rutinskih dnevnih aktivnosti. Na isti način možemo koristiti metaforu drame kao simulator i koristiti igranje uloga kako bi ljudima pružili konkretno iskustvo o tome kako tipična prevara može da se desi u stvarnom životu. To omogućava učesnicima da steknu praktično iskustvo koje ne mogu da dobiju tokom drugih vrsta obuke.
Sa stečenim znanjem polaznici su sposobni da definišu generalna pravila koja opisuju ovo iskustvo. Oni onda mogu da koriste ova pravila kako bi prepoznali i proaktivno izmeniti sledeće pojavljivanje iskustva, preduzimaju mere koje će dovesti do otkrivanja i frustracije stvarnih prevara. Kada se prevara i korupcija odvija u stvarnosti, više opreznih posmatrača će biti radoznali i sumljičavi, i u tom slučaju je manja verovatnoća da će prihvatiti nezadovoljavajuća objašnjenja nedoslednosti koje primete. Iskustveni trening je takođe zgodan način da obuka o svesti bude zabavna, a sve u cilju privlačenja pažnje radnika i ostavljanja utiska tokom relativno kratkog perioda obuke.
RSS Feed